Not known Factual Statements About EZOTERIJA
Not known Factual Statements About EZOTERIJA
Blog Article
tom svoju transcendentnost. Valja zapamtiti ovu ideju koja je od suštinskog značaja za kasniju indijsku misao: svest, kao i Univerzum proizvodi su stvaralačke žudnje (kama). Ovde prepoznajemo jednu od klica filozofije sankhjajoge i budizma. Što se tiče četvrte kosmogonijske teme — razdvajanja Neba i Zemlje, Indrinog posecanja Vritre, ovaj mit je sličan Purušasukti: reč je o nasilnoj podeli jednog »totaliteta« radi stvaranja (ili ob navijanja) sveta. Tema je drevna i podložna začuđujućim reinterpretacijama i primenama. Već smo videli (§ 68), čin demijurga Indre koji zgromi i raskomada prvobitnog Zmaja predstavlja obrazac tako različitih dela kao što su građenje neke kuće ili govorničko nadmetanje. Navedimo najzad i Stvaranje kao čin nekog Božanskog Bića, »Univerzalnog majstora«, Visvakarmana (Rigveda, X, eighty one) koji svet oblikuje kao vajar, kovač ili drvodelja. Ali ovaj mitski motiv, čuven i u drugim religijama, vedski pesnici vezuju za temu Stvaranja-žrtve, koju je proslavila Purušasukta. Mnoštvo kosmogonija slaže se sa brojnošću predanja koja se tiču teogonije i porekla čoveka. Prema Rigvedi, bogove su ili rodili prvobitni par Nebo i Zemlja, ili su se oni izdvojili iz prvobitne vodene mase odnosno iz ne-Bića. U svakom slučaju, njihova egzistencija započinje posle stvaranja sveta. Jedna kasnija himna (Rigveda X, 63, 2) pripoveda kako su bogove rodili boginja Aditi, Voda i Zemlja.
Moć ovih malih kraljeva uravnotežavali su narodni saveti (sabha i samiti). Krajem vedskog doba, dovršena je podela društva u četiri klase. Termin vama, koji je označavao društvene klase, znači »boja« — što je pokazatelj etničke raznovrsnosti koja je činila osnovu indijskog društva. Himne otkrivaju samo neke vidove života iz vedskog doba. Prikaz je uglavnom uopš10: Arijci su voleli muziku i igru; svirali su flautu, lautu i harfu. Pravili su opojna pića, somu i suru, od kojih ova druga nije imala religiozno značenje. Kockanje je bilo veoma omiljeno; njemu je posvećena čitava jedna himna u Rigvedi (X, 34). Jedan broj himni nagoveštava sukobe između različitih arijskih plemena. Najslavnije, pleme Bharata, pobedilo je pod kraljem Sudom deset ujedinjenih kraljevića. Međutim, istorijski podaci su u Rigvedima dosta siromašni. Neka imena vedskih plemena — na primer ime Bharata — ponovo se javljaju u kasnijoj književnosti. Mahabharata, koja je sastavljena najmanje pet ili šest vekova posle vedskog doba, pripoveda o velikom ratu između Kurua i njihovih rođaka, Pandava. Prema predanju koje su sačuvale Purane, taj se rat zbio oko ~ 1400. godine, u Madhjadešu, u središtu poluostrva, što govori o prodoru Arijaca preko leve obale Ganga. U vreme kada je bio redi15
Kasnije, on putuje na jug, i neko vreme nastanjuje se u Sihemu; on zatim vodi svoie karavane između Palestine i Egipta (Knjiga postanja, thirteen .* one—three). Priča o Avramu i doživljajima njegovog sina Isaka, i njegovih unuka Jakova i Josifa, prikazuje takozvani period of time Rodozačetnika. Dosta dugo, kritika je smatrala da su Rodozačetnici legendarni likovi. Ali već pola veka, zahvaljujući pre svega arheološkim otkrićima, neki su autori skloni da bar delimično prihvate istoričnost tradicija o Rodozačetnicima. To, naravno, ne znači da poglavlja eleven—fifty iz Knjige postanja predstavljaju »istorijske dokumente«. Što se tiče našeg zadatka, važno je znati da li su Apiru, preci Hebreja, bili uzgajivači magaraca i karavanski trgovci,13 ili su bili pastiri sitne stoke skloni tome da se negde stalno na12 Ovde i u svim drugim već navedenim delovima, »Jehova« je, očigledno, anahronizaim, pošto će ovo ime tek kasnije biti otkriveno Moj siju. [Kada je reč o Avramu i njegovim potomcima, ovde je preuzet termin rodozačetnici koji je predložio i uveo E. Verber (Povijest svjetske književnosti, Mladost, Zagreb 1982) budući da je termin patrijarsi sada previše obeležen značenjem koje ima u sikladu s postojećom hrišćanskom crkvenom hijerarhijom (prim. prev.)]. 13 Što podržava Olbrajt (Albright) u više svojih radova; na kraju videti i Yahveh and the Goods of Canaan, 62—64 i svuda.
I’ve generally thought of yoga as merely a Actual physical training, but it’s intriguing to learn about how it encompasses so a lot more than simply the asanas.
whilst yoga has roots in historical Indian philosophy and spirituality, it is not a faith in itself. in its place, it offers practices that could enhance different spiritual beliefs or stand on your own like a secular apply aimed toward private growth and nicely-being.
bogatstvo neke religije utemeljene na ideji hronične plodnosti i ciklusa život—smrt—zagrobni život.4" Uostalom, čim se arheološkim dokumentima Bliskog istoka dodaju prvi tekstovi, vidi se koliko oni otkrivaju jedan univerzum ne samo složenih i dubokih, nego i nadugačko promišljanih značenja, višestruko reinterpretiranih, ponekad do te mere da postaju nejasna, skoro potpuno nerazumljiva. U izvesnim slučajevima, prvi tekstovi koji su nam dostupni predstavljaju približno sećanje na pradavne religiozne tvorevine koje su postale zastarele ili su bile napola zaboravljene. Važno je ne izgubiti iz vida da se grandiozna duhovnost neolita ne može »prozreti« pomoću dokumenata koji su nam na raspolaganju. Semantičke mogućnosti arheoloških dokumenata ograničene su, i prvi tekstovi odražavaju viziju sveta pod snažnim uticajem religioznih ideja vezanih s metalurgijom, urbanom civilizacijom, institucijom kraljevstva i organizovanim sveštenstvom. Ali, ako nam duhovna građevina neolita fifty nije više dostupna u celini, njeni delovi sačuvani su rasuti u tradicijama seljačkih društava.
Pošto ove skupine kostiju izgledaju kao da su namerno tako ostavljene, naučnici su se usmerili na to da razreše njihovo značenje. Al. gasoline (Gahs) ih je uporedio sa prinošenjem na žrtvu prvog ulova (Primitialopfer) koji se kod nekih arktičkih naroda prinosio Vrhovnom biću. Žrtva se sastojala upravo u tome da se na postoljima izlože lobanja i duge kosti ubijene životinje; božanstvu su prinošeni na žrtvu mozak i koštana srž životinje, odnosno oni delovi koje su lovci najviše cenili. Ovo tumačenje su, pored ostalih, prihvatili i Vilhelm Šmit i V. Kopers (W. Koppers); za DUHOVNOST ove etnologe to je bio dokaz da su lovci na pećinske medvede iz poslednjeg međuledenog doba verovali u Vrhovno biće, ili u Gospodara životinja. Drugi autori su nalazišta lobanja poredili sa kultom medveda, onakvim kakav se upražnjava, ili se upražnjavao sve do XIX veka na severnoj hemisferi; kult uključuje čuvanje lobanje i dugih kostiju ubijene životinje, kako bi je Gospodar životinja mogao oživeti sledeće godine. Karl Mojli (Meuli) je u tome movie samo jedem posebni oblik »sahranjivanja životinja«, što je smatrao za najstariji obred lova. Za švajcarskog naučnika, taj je obred jasno pokazivao neposredan odnos između lovca i divljači; lovac je ukopavao ostatke životinje kako bi omogućio njenu reinkarnaciju. Nije se podrazumevalo nikakvo božansko biće. Sva ova tumačenja dovela je u pitanje kritika bazelskog istraživača F.
Svaroopa® yoga was made to provide you with the interior practical experience of you. There is something more to this follow that can’t be explained, it may possibly only be professional.
Istraživači se slažu da pećine treba smatrati za neku vrstu svetilišta jer se crteži nalaze prilično daleko od ulaza. Uostalom, mnoge su pećine bile nastanjene, a teškoće pristupa naglašavale su njihov božanski karakter. Da bi se došlo do ukrašenih zidova treba proći na stotine metara, kao u slučaju pećine iz Nijoa (Niaux) ili pećine Tri brata. Pećina iz Kabrereta (Cabrerets) predstavlja pravi lavirint, i za njen obilazak je potrebno nekoliko sati. U Laskou, da bi se prišlo donjoj galeriji — gde se nalazi jedno od remek-dela paleolitske umetnosti — treba sići Iestvicama od užadi kroz jedan bunar dubok 6,30 metara. Svrha ovih slikanih ili urezivanih delà van svake je sumnje. Da bi ih protumačili, većina istraživača pozivala se na etnološke paralele. Izvesna poređenja nisu bila uverljiva, pogotovo kada se težilo »upotpunjavanju« paleolitskog dokumenta kako bi on što više odgovarao etnografskoj analogiji. Ali takva neoprezna objašnjenja samo umanjuju ugled svojih autora, a ne dovode u pitanje metodu koju oni veruju da su koristili. Medvedi, lavovi i druge divlje životinje zasute strelama, ili modeli od gline koji su pronađeni u pećini iz Montespana a predstavljaju lavove i jednog medveda probušene okruglim i dubokim rupama, tumačeni su kao dokaz »magije za lovce«.23 Pretpostavka je prihvatljiva, ali bi se neka od tih delà mogla tumačiti i kao reaktualizacija nekog prvobitnog lova. Podjednako je verovatno da su obredi praznovani u najudaljenijim delovima »svetilišta«, možda pre kakvog pohoda u lov ili povodom onoga što bi se moglo nazvati »inicijacija« mladića.
pri tom svoju prvobitnu strukturu (sveti kamen je i dalje kamen), nego se ni »sakralizacija« ne može dokučiti razumom jer čedomorstvo nije preobraženo u obred kojim se postiže neki osobiti učinak (kao što se to dešava onima koji žrtvuju svoje prvence). Avram ne izvršava obred (pošto nije težio ni za kakvim ciljem i nije razumevao smisao svoga čina); s druge strane, njegova »vera« ga je ubedila da ne čini nikakav zločin. Reklo bi se da Avram nije sumnjao u »svetost« svoga dela, mada je ona bila »neprepoznatljiva«, pa prema tome i nespoznatljiva. Razmišljanje o toj nemogućnosti da se prepozna »sveto« (pošto je »sveto« u potpunosti bilo poistovećeno sa »profanim«) imalo je značajne posledice.
Dva načina natufijanskog sahranjivanja — a) pokopavanje celog tela, u savijenom položaju, b) sahranjivanje lobanja — bili su poznati još u paleolitu i primenjivali su se i dalje u neolitu. Što se tiče kostura iskopanih u Einanu, 13 pretpostavlja se da je prilikom sahrane bila prinesena jedna ljudska žrtva, ali značenje tog obreda nije poznato. Povodom nalazišta lobanja, natufijanske dokumente smo uporedili sa nalazištima otkrivenim u Ofnetu (Offnet) u Bavarskoj, i u pećini Holenštern (Hohlenstern) u Virtenbergu (Wurttenberg): sve ove lobanje pripadale su osobama koje su ubili možda lovci na ljudske glave, a možda ljudožderi. fourteen U oba slučaja, moguće je pretpostaviti postojanje magijsko-religioznog čina pošto se smatralo da je glava (tj. mozak) prebivalište »duše«. Od davnih vremena, zahvaljujući snovima i ekstatičkim i paraekstatičkim iskustvima, priznavalo se postojanje jednog elementa nezavisnog od tela, koji moderni jezici označavaju izrazima »duša«, »duh«, »dah«, »život«, »dvojnik«, itd. Ovaj »duhovni« element (ne možemo ga drugačije nazvati pošto je shvaćen kao slika, vizija, »prikazanje«, itd.) bio je prisutan u ćelom telu; on je na neki način predstavljao njegovog »dvojnika«. Međutim, smeštanje »duše« ili »duha« u mozak imalo je značajne posledice:fifteen s jedne strane, poverovalo se da se »duhovni« aspect žrtve može prisvojiti jedenjem njenog mozga; s druge strane, lobanja, izvor moći, postala je kultni predmet. Pored zemljoradnje, u mezolitu je došlo i do drugih otkrića, od kojih su najznačajniji bili luk i izrada užadi, mreža, udica i čamaca pogodnih za duža putovanja.
five Konj koji predstavlja kraljevsku snagu (kšatra) pored ostalog je poistovećen sa Jamom, Aditjom (Suncem) i Somom (odnosno, s bogovima vladarima), i na neki način predstavlja zamenu za kralja Treba voditi računa o takvim postupcima izjednačavanja i zamene kada analiziramo jedan paralelni scénario, purušamedhu; u stvari, »žrtvovanje muškarca« je vrlo blisko ašvamedhi. Pored životinja, žrtvovan je i jedan brahman ili jedan kšatrja, kupljen po ceni od one.000 krava i 100 konja. Njega su takođe ostavljali slobodnog godinu dana, a pošto bi bio ubijen, kraljica bi takođe legala pored njegovog tela. Smatralo se da se purušamedhom dobija sve što se nije moglo postići ašvamedhom. Pitali smo se da li je neka takva žrtva bila ikad upražnjavana. Purušamedha se opisuje u nekoliko šrautasutri (šrautasutras) ali jedino Sankhajana i Vaitana propisuju ubijanje žrtve. Prema drugim liturgijskim spisima, muškarac se u poslednjem trenutku oslobađa i umesto njega se ubija neka životinja. Značajno je da se tokom purušamedhe izgovara čuvena kosmogonijska himna Purušasukta (Rigveda X, ninety). Poistovećenje žrtve sa Purušom-Prađapatijem vodi do poistovećenja prinosioca žrtve s Prađapatijem. Moguće je pokazati kako u germanskoj tradiciji six 5
bathroom ne titleće Avramu nikakvu obavezu — obavezuje se samo on. Taj se obred, koji je u Starom zavetu jedinstven, upražnjavao sve do vremena Jeremije. Određeni broj autora osporava da je on bio poznat u doba Rodozacetnikâ. Žrtvovanje je sigurno bilo prikazano u jehovističkom kontekstu, ali teološka reinterpretacija nije uspela da poništi njegov prvobitni karakter. U Knjizi postanja do pojedinosti je opisano samo jedno žrtvovanje — Isakovo (22 : one—19). bathroom traži od Avrama da mu prinese na žrtvu paljenicu ('olah) svoga sina, i dok se on pripremao da žrtvuje Isaka, ovoga je zamenio jedan ovan. Ta epizoda je dala povoda bezbrojnim raspravama. Između ostalog, keyćeno je da se izraz »žrtva paljenica« ponavlja šest puta. Izgleda, međutim, da je ova vrsta žrtvovanja preuzeta od Kanaanaca, tek posle konačnog naseljavanja plemena. 21 Podjednako se govorilo i o »idealizaciji Professionalšlosti«. Međutim, ne treba zaboraviti da Knjiga postanja sadrži određeni broj ružnih priča »što pokazuje da su redaktori bili više zaokupljeni vernim prenošenjem tradicija nego njihovom idealizacijom«.22 (Podvlačenje u tekstu je naše.) Kakvo god bilo njeno poreklo, ova epizoda neuporedivo najsnažnije u čitavom Starom zavetu prikazuje duboko značenje »avramovske« vere. Avram se ne priprema da žrtvuje svoje dete imajući u vidu neki određeni ishod, onako kao što su to učinili Misa, kralj moavski, žrtvujući svoga starijeg sina da bi iznudio pobedu (Druga knjiga o carevima, three : 27), ili Jeftaj, koji se obavezuje Jehovi da će mu na žrtvu paljenicu prineti prvu osobu koja mu pođe u susret posle njegove pobede, i ne pomišljajući da bi to mogla biti njegova rođena kći jedinica (Knjiga o sudijama, 11 : thirty i dalje).
Core openings – a radically distinct solution in dealing with the backbone – the muscles connected to the spine are lengthened, relieving compression of the backbone & spinal stress that produces again and joint agony.
Report this page